Real ro­ck ca­fé: THE ACE CA­FE LON­DON

Ace Ca­fe Lon­don je jed­no od onih mjes­ta ko­je je ti­jes­no ve­za­no za po­vi­je­st ro­ck’n’rol­la i ko­je i da­nas iza­zi­va tr­nce sva­kog is­tin­skog za­ljub­lje­ni­ka u mo­to­re i dob­ru glaz­bu.

Ace Ca­fé je ot­vo­ren 1938.na ta­da no­voj Nor­th Cir­cu­lar Road. Ka­ko je ces­ta bi­la pro­met­na Ca­fé su us­ko­ro ot­kri­li mo­to­ris­ti. Za vri­je­me ra­ta bio je dos­ta stra­dao u bom­bar­di­ra­nju,a te­melj­no je ob­nov­ljen i puš­ten u rad 1949. go­di­ne. Po­st rat­ne su ge­ne­ra­ci­je bi­la umor­ne od bri­tan­skog kon­zer­va­ti­viz­ma i tra­ži­le su neš­to sas­vim no­vo. Od­je­va­li su se u cr­ne kož­ne jak­ne i jea­ns i ma­lo-po­ma­lo stvo­ri­li su svoj za­jed­nič­ki iden­ti­tet. Ka­ko je nakon ra­ta do­dat­no je ras­tao grad­ski pro­met, a s tim se ro­dio i fe­no­men om­la­din­skih “ban­di” naz­va­nih To­n-U­p-Boys. “Ton” je ter­min za br­zi­nu (“ma­gic speed”) od 100 mi­lja na sat (cca. 180 km/h) ko­jom su na svo­jim Tri­to­ni­ma jur­ca­li lon­don­skim uli­ca­ma za vri­je­me pro­met­nih “špi­ca” što je dje­lo­va­lo prilič­no zas­tra­šu­ju­će.
Ka­ko je bri­tan­ska proiz­vod­nja mo­to­ra bi­la ta­da na vr­hun­cu ne tre­ba ni­ti spo­mi­nja­ti da su mla­di pos­trat­ni grad­ski bun­tov­ni­ci mo­to­re vr­lo ra­do prih­va­ti­li kao stil ži­vo­ta. Uz zvu­ke ro­ck’n’rol­la ko­ji je ta­da još bio zab­ra­njen na ra­dio pos­ta­ja­ma od­lič­no su se za­bav­lja­li u ces­tov­nim ca­fé ba­ro­vi­ma.
Ace Ca­fé je bio naj­po­pu­lar­ni­ji i ta­mo su se uz čaj do­go­va­ra­le ulič­ne ut­r­ke, naj­češ­će do dru­gog ba­ra ili tek ne­ko­li­ko kru­go­va oko “Acea”. Ka­ko su u glav­nom do­la­zi­li iz sred­njih slo­je­va po­če­li su ut­je­ca­ti na kul­tu­ru i na­čin raz­miš­lja­nja ci­je­le jed­ne ge­ne­ra­ci­je mla­dih.

Mla­di su lju­di u sve ve­ćem bro­ju do­la­zi­li u Ca­fé za­bav­lja­ti se uz ju­ke­box ili pak slu­ša­ti ban­do­ve od ko­jih su ne­ki pos­ta­li po­pu­lar­ni i van ok­vi­ra “ca­fé-sce­ne”.
Iz ovog “ko­lop­le­ta” mo­to­ra, br­zi­ne i ro­ck’n’rol­la nas­ta­la je le­gen­da o Ace Ca­fé ra­cer­si­ma: uba­ci­ti u ju­ke­box, ba­ci­ti ut­r­ku i vra­ti­ti se pri­je ne­go je pjes­ma go­to­va. Ne mo­ra se ni­ti spo­mi­nja­ti da je tak­va kom­bi­na­ci­ja stvo­ri­la mno­ga ve­li­ka ime­na ko­ja su se kas­ni­je do­ka­za­la na služ­be­nim mo­to­ris­tič­kim ut­r­ka­ma. Ta­kav je bio vo­zač Da­ve De­ga­ns dok je ro­ck n’ ro­ll ba­nd Joh­nny Ki­dd and The Pi­ra­tes pos­ta po­pu­la­ran i van mo­to­ris­tič­kih kru­go­va.
Mo­to­ris­ti ko­ji su se okup­lja­li u Aceu ima­li su raz­ra­đen svoj sis­tem pra­vi­la i obi­ča­ja ne­ra­zum­lji­vih svi­ma van nji­ho­ve eki­pe. De­fi­ni­tiv­no se ni­su uk­la­pa­li u bri­tan­sko druš­tvo 50-ih i 60-ih, a ulič­ne ut­r­ke, glaz­ba i na­čin po­na­ša­nja pla­šio je ina­če kon­zer­va­tiv­ne Bri­tan­ce dok su me­di­ji svo­jim tek­sto­vi­ma proiz­ve­li pra­vu “Ace his­te­ri­ju”. Mediji su po­če­li pi­sa­ti o Ace Ca­feu kao mjes­tu gdje pris­toj­ni lju­di ni­ka­ko ne smi­ju iz­la­zi­ti.
Os­ni­va­ni su pr­vi mo­to­ris­tič­ki klu­bo­vi. Poz­na­ti klu­bo­vi­su bi­li su Scor­pio­ns i 59 Club, ko­ji je pos­tao naj­ve­ći svjet­ski mo­to­ris­tič­ki klub. To je do­ve­lo čak do to­ga da se na služ­be­nim in­stan­ca­ma raz­mat­rao prob­lem tzv. Roc­ke­ra.

Ro­ck’n’ro­ll je u UK dos­ti­gao vr­hu­nac sre­di­nom 60-ih kad je pre­ko Beat­le­sa pos­tao “be­zo­pa­san” za es­tab­liš­me­nt, a roc­ke­ri su za­mi­je­nje­ni znat­no bla­žom va­ri­jan­tom, “mo­do­vi­ma”.
Iako su se roc­ke­ri nas­ta­vi­li okup­lja­ti u Aceu kra­jem 60-ih promjene u druš­tvu i mo­di, Vijet­nam­ski rat i hip­py era, te ra­st au­to­mo­bil­ske in­dus­tri­je do­ve­le su do sve ma­njeg in­te­re­sa za mo­to­re i ulič­ne ut­r­ke ta­ko da je Ace zat­vo­rio svo­ja vra­ta 1969. go­di­ne.

Kraj 60-ih

Zgra­da je kas­ni­je mi­je­nja­la svo­ju nam­je­nu, od obič­nog ka­fea, ben­zin­ske pum­pe, knji­go­vod­stve­nog ser­vi­sa do tr­go­vi­ne au­to­mo­bil­skih gu­ma. Bez ob­zi­ra na dalj­nje prom­je­ne le­gen­da o street­ra­ce­ri­ma iz Ace ca­fea je os­ta­la, ka­ko kod ak­te­ra stvar­nih do­ga­đa­nja ta­ko i kod onih ko­ji su se ro­di­li tek mno­go go­di­na po zatvaranju. Duh Ace Ca­fé ni­je nes­tao.

ACE CA­FE REU­NION – The Re­tu­rn

Ma­rk Wil­smo­re je 1993 ši­rio ide­ju o “Aceu” ne doz­vo­lja­va­ju­ći da le­gen­da zam­re. Na 25-u go­diš­nji­cu zat­va­ra­nja Ca­fea Ma­rk je s pri­ja­te­lji­ma or­ga­ni­zi­rao eki­pu za po­nov­no uje­di­nje­nje Ace ra­ce­ra ima­ju­ći na umu ulič­ne mo­to­ris­tič­ke ut­r­ke. Ide­ja je s odu­šev­lje­njem pri­ha­će­na kod mo­to­ris­tič­ke fe­de­ra­ci­je i klu­bo­va. Za raz­li­ku od ra­nih 50-ih me­di­ji su ta­ko­đer s odob­ra­va­njem pop­ra­ti­li ci­je­li do­ga­đaj ko­ji je pre­ras­tao u ve­li­ku “mo­to­ris­tič­ko/rockersku” feš­tu.

Proc­je­nju­je se da je na po­nov­nom ot­va­ra­nju Ace Ca­féa 2001.godine bi­lo pre­ko 12.000 mo­to­ris­ta, a par­ti se od­vi­jao na po­te­zu od Acea na Nor­th Cir­cu­lar Road do Ab­bey Pub­lic Hou­se. To je bio naj­ve­ći mo­to­ris­tič­ki do­ga­đaj te go­di­ne u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, a sve je i za­bi­lje­že­no na fil­mu “An Ace Day”. •

tekst je objavljen u PLANet magazinu #20, svibanj 2004.

Tweet